Djevojke kojima ne čitamo pjesme

Poznajem djevojke koje ne zele vikati da bi ih se culo, njima se treba pribliziti i naculiti usi malo vise. Govore im da bi trebale vikati ako zele da ih se cuje. Poznajem djevojke koje vicu iz petnih zila. Govore im da bi trebale govoriti tise i smirenije, cuju ih, ali uznemiruju sve oko sebe. Poznajem djevojke koje diplomu drze na dnu ladice zametenu rodnim listovima svoje djece i uputnicama za pedijatra. Govore im da je steta sto su toliko godina studirale, a da ne rade u struci. Poznajem djevojke koje na dnu ladice cuvaju pupcane vrpce i odreske od alimentacije. Govore im da su trebale studirati i pomnije slusati na satu biologije dok se govorilo o kontracepciji. Poznajem djevojke koje na dnu ladice ne drze niti diplomu, niti pupcanu vrpcu. Govore im da bi trebale imati bar nesto od tog dvoje, kao da je imati, vrpca koja ih povezuje sa smislom zivota. Poznajem djevojke koje utrobom nikad nece moci stvoriti i ozivotvoriti. Govore im rijeci utjehe koje se odbijaju od pustih unutrasnjih zidova. Poznajem djevojke koje ljube djevojke. Govore im da trate svoju biolosku predodredenost. Poznajem djevojke koje ne govore niti ne pisu, gaje sopstvene vrtove, skrivene pred svijetom koji bi im nesto htio poruciti. O njima ne govore jer, kad bi i znali na koju adresu dostaviti svoje misljenje, oni im ne bi imali sto reci. Kad bismo, barem, malo manje govorili o drugima, a vise im citali pjesme i bez rukavica plijevili u svojim vrtovima. Kloštar/Sorrento ljeto, 2020.